Šta
sve dakle možemo učiniti da bismo pomogli detetu da izgradi pozitivne koncepte
o sebi_
Pustimo dete da razmišlja. Recimo, želi da krene u školu
u japankama; umesto da prosto navedemo sve moguće primere i razloge zbog kojih
to nije dobra ideja, možemo postaviti pitanja koja će mu pomoći da preispita tu
odluku pre nego je spovede u delo. Ako ga naša pitanja podsete na aktivnosti
kojim se obično bavi na školskom odmoru,( jurke, igranje fudbala ili
preskakanje lastiša), i samo može doći do tog uvida pa odlučiti da promeni
obuću. Ako i nakon promišljanja svoje ideje nije uvereno, dopuštamo mu da
iskustveno proveri u parku pre odlaska u školu da li je i zašto drugačija obuća
zgodnija za određene aktivnosti.
To što deluje kao da je i lakše i brže da nam
dete prosto poveruje na reč, pogled je koji isključuje širu sliku, a dete
osiromašuje njegove lične moći i iskustva. Iskoristite svaku priliku koju
možete, da detetu pomognete da samostalno razmišlja!
Pustimo dete da uči iz svojih
izbora. Pustivši
ga, ono ima priliku da nauči da iz takozvanih 'pogrešnih' izbora izvuče mudrost, a time i razumevanje da zapravo nema dobrih i
loših izbora.
Pustimo dete da samostalno
rešava svoje izazove. Roditelj je pomoć i podrška na tom putu, on pruža sugestije ali ne
izdaje naređenja! Time osnažujemo kako osećaj slobode, tako i uverenje deteta da ono ima i moć i
sposobnosti da rešava konflikte i prepreke na svom putu.
Ponudimo empatiju i razumevanje, umesto Lekcija o njegovim
(lošim)izborima, kako bi gradili odnos 'dete i roditelj su saveznici u prevazilaženju detetovih izazova'. U
suprotnom, osnažujemo Buntovnika.
Delamo na način da kontrolišemo
samo sopstveno ponašanje, umesto pokušaja da kontrolišemo njihovo. Odredimo jasne granice.
Prilično
brzo dete će shvatiti da roditelj svejedno i ne može zaista kontrolisati šta
ono radi ili ne, a što se upornije trudimo da to učinimo to će se dete više i
upornije inatiti. Potrebno je razviti strategije koje nam pomažu da ostanemo
mirni i da se ne uzrujavamo dok dete testira naše granice strpljenja.
Zašto
je to važno? Malo dete roditelja vidi kao najmoćnije biće u njegovom životu.
Ako učinimo očiglednim da nam je teško da vaspitavamo dete, pa ono često gleda roditelja iritiranog ljutog
i namučenog dok podučava , dete će ovo shvatiti lično i može razviti razumevanje poput„mora biti da
sam prilično loš, težak, nestašan, __, kada je Mami/Tati tako teško da izađe na
kraj samnom“, „ja nisam dobar“ ili „šta nije u redu samnom“, „ja sam kriv“.
Stoga
je važno da smanjimo stres koji sebi namećemo po pitanju vaspitanja dece, da
smanjimo očekivanja i prihvatimo da ćemo više propusta napraviti ako se trudimo
da sve uradimo savršeno, da uvidimo da jedino možemo dati sve od sebe sa mesta
gde smo i sami relaksirani i sa sobom usklađeni.
Što
smo više u stanju 'Ovo je zabavno, spontano
i lako' po pitanju vaspitanja dece, verovatnije je da će ona razviti
razumevanje poput „najmoćniji ljudi u mom životu zaista me vole i misle da sam
dobro dete; lako im je da me vaspitavaju, stoga mora biti da sam stvarno
super!“
uverenje ovog tipa učiniće da deca teže pozitivnom životnom stilu
umesto da teže opiranju negativnom životnom stilu.
Ove dve stvari nisu iste,
kako se ispoljava uvek ono čemu pridajemo pažnju-pozitivnom ili negativnom, a
ne i kakvu pažnju to jest ne i to da li od nečega bežimo ili ka nečemu trčimo.
Нема коментара:
Постави коментар