Odlike pozitivnog roditeljstva 3

Šta sve dakle možemo učiniti da bismo pomogli detetu da izgradi pozitivne koncepte o sebi_

Pustimo dete da razmišlja. Recimo, želi da krene u školu u japankama; umesto da prosto navedemo sve moguće primere i razloge zbog kojih to nije dobra ideja, možemo postaviti pitanja koja će mu pomoći da preispita tu odluku pre nego je spovede u delo. Ako ga naša pitanja podsete na aktivnosti kojim se obično bavi na školskom odmoru,( jurke, igranje fudbala ili preskakanje lastiša), i samo može doći do tog uvida pa odlučiti da promeni obuću. Ako i nakon promišljanja svoje ideje nije uvereno, dopuštamo mu da iskustveno proveri u parku pre odlaska u školu da li je i zašto drugačija obuća zgodnija za određene aktivnosti.

To što deluje kao da je i lakše i brže da nam dete prosto poveruje na reč, pogled je koji isključuje širu sliku, a dete osiromašuje njegove lične moći i iskustva. Iskoristite svaku priliku koju možete, da detetu pomognete da samostalno razmišlja!

Pustimo dete da uči iz svojih izbora. Pustivši ga, ono ima priliku da nauči da iz takozvanih 'pogrešnih' izbora izvuče mudrost,  a time i razumevanje da zapravo nema dobrih i loših izbora.

Pustimo dete da samostalno rešava svoje izazove. Roditelj je pomoć i podrška na tom putu, on pruža sugestije ali ne izdaje naređenja! Time osnažujemo kako osećaj slobode, tako i  uverenje deteta da ono ima i moć i sposobnosti da rešava konflikte i prepreke na svom putu.

Ponudimo empatiju i razumevanje, umesto Lekcija o njegovim (lošim)izborima, kako bi gradili odnos 'dete i roditelj su saveznici u prevazilaženju detetovih izazova'. U suprotnom, osnažujemo Buntovnika.

Delamo na način da kontrolišemo samo sopstveno ponašanje, umesto pokušaja da kontrolišemo njihovo. Odredimo jasne granice.

Prilično brzo dete će shvatiti da roditelj svejedno i ne može zaista kontrolisati šta ono radi ili ne, a što se upornije trudimo da to učinimo to će se dete više i upornije inatiti. Potrebno je razviti strategije koje nam pomažu da ostanemo mirni i da se ne uzrujavamo dok dete testira naše granice strpljenja.

Zašto je to važno? Malo dete roditelja vidi kao najmoćnije biće u njegovom životu. Ako učinimo očiglednim da nam je teško da vaspitavamo dete,  pa ono često gleda roditelja iritiranog ljutog i namučenog dok podučava , dete će ovo shvatiti lično i  može razviti razumevanje poput„mora biti da sam prilično loš, težak, nestašan, __, kada je Mami/Tati tako teško da izađe na kraj samnom“, „ja nisam dobar“ ili „šta nije u redu samnom“, „ja sam kriv“.

Stoga je važno da smanjimo stres koji sebi namećemo po pitanju vaspitanja dece, da smanjimo očekivanja i prihvatimo da ćemo više propusta napraviti ako se trudimo da sve uradimo savršeno, da uvidimo da jedino možemo dati sve od sebe sa mesta gde smo i sami relaksirani i sa sobom usklađeni.

Što smo više u stanju 'Ovo je zabavno, spontano  i lako' po pitanju vaspitanja dece, verovatnije je da će ona razviti razumevanje poput „najmoćniji ljudi u mom životu zaista me vole i misle da sam dobro dete; lako im je da me vaspitavaju, stoga mora biti da sam stvarno super!“

uverenje ovog tipa učiniće da deca teže pozitivnom životnom stilu umesto da teže opiranju negativnom životnom stilu.

Ove dve stvari nisu iste, kako se ispoljava uvek ono čemu pridajemo pažnju-pozitivnom ili negativnom, a ne i kakvu pažnju to jest ne i to da li od nečega bežimo ili ka nečemu trčimo.

 

 Izgradnjom odnosa 'dete i roditelj su saveznici u prevazilaženju detetovih izazova', stvaramo povoljno tle da dete prigrli svoje strahove I usvoji navike koje će mu biti od pomoći da se sa njima samostalno suoči I prevaziđe ih.

ukoliko vec niste, procitajte ovde Prvi deo, I Drugi deo texta

Odlike pozitivnog roditeljstva2

prvi deo
Radi sprovođenja pozitivnog roditeljstva, potrebno je Kazne u vidu lekcija i pretnji zameniti sprovođenjem Posledica uz Empatiju. Pažljivo izveden, ovaj pristup neće biti destruktivan po detetovu sliku o sebi, poput kažnjavanja „jer nisi bio dobar“ i tačka. Dete uči direktno iz sopstvenog iskustva: ovo je posledica mog dela..da li mi se sviđa? Ne. U redu, onda neću ponavljati isto delo. Kako to izgleda?

* Tinejdžer je rešio da šutira loptu u okviru stambenog bloka umesto da ode na fudbalski teren. Desilo se da je lopta završila u komšijnom stanu, proletevši pravo kroz zatvoren prozor. Lekcije i pretnje komšije, i/ili roditelja u vidu besne dreke,kao i/ili nametanje kontorle u vidu oduzimanja lopte na neodređeno vreme, zabrane izlaska i slično, doprineće stvarima koje zapravo želimo da izbegnemo: dete će se učvrstiti u stanju buntovnika (jer je „napadnuto“), biće u otporu prema autoritetu („ Ćale mi je tri sata držao pridiku“..), gledaće da sledeći put što pre šmugne „da ga ne uhvate“ tj učvrstiće se u ne preuzimanju odgovornosti za svoje postupke, kako mu takva mogućnost zapravo nije ni pružena. Lekcije i pretnje okrenute su podvlačenju šta i kako nije u redu sa ponašanjem deteta, dok Sprovođenje posledica na empatičan način, detetu daju do znanja da svakom može da se desi neki propust i  nezgoda, a podvlači šta ono može da učini da popravi stvari. (posledica je da će učestvovati svojim vremenom radom i/ili džeparcem u nameštanju novog prozora; dalje može da izvede zaključak: sledeću put, ako želi da izbegne mogućnost takve posledice, prošetaće se do najbližeg fudbalskog terena..)

** Isti je princip i kada mlađe dete recimo uporno kući iz parka dolazi nakon za to predviđenog vremena: ako će ono„istrpetil“ lekciju na temu kašnjenja, koja će potencijalno samo povećati otpor kod njega, kašnjenje će se nastavljati kako nema sprovođenja posledice koju bi ono želelo da izbegne, a koja će ga na neutralan način podstaći da koriguje svoje delanje ukoliko želi za sebe pozitivan ishod;  ( takođe, pokušaji nametanja kontrole,npr. zabranom da nakon kašnjena par dana ne može ići napolje, opet neće dugoročno rešiti situaciju- čim dete bude „slobodno da izađe“po isteku kazne, kako nije naučilo 'zašto-doći-kući-na-vreme', situacija će se vrlo verovatno ponoviti)_stoga bi primer empatične posledice bio recimo: „znam da voliš da provodiš vreme napolju u igri sa drugarima i želiš da ostaneš što duže. U ovoj kući se večera od 6.30-7.30h; da li bi zaista radije propustio večeru ako dodješ kasno?“ Ono sad ima priliku da promisli svoje akcije i odluči.
Značajna je razlika između nametanja kontrole, i određivanja jasnog kućnog pravila, nijanse u pristupu daju razlicit rezultat:

U prvom slučaju detetu je onemogućeno da napravi izbor, ukidanjem slobode pojačava se njegov bunt,  uči se da je sila rešenje( i da je roditelj zapravo nemoćan), dok je u podtekstu izraženo nepoverenje roditelja u detetovu sposobnost samodiscipline i samoupravljanja (odakle se dete uverava u ideju koja je štetna za njega, jer podstiče pad samopouzdanja :   “ako neko drugi mora da me kontroliše, ja nisam u stanju da kontorlišem sopstveno ponašanje“)

U drugom slučaju dete na raspolaganju ima izbor, i mogućnost da promisli koje bi ponašanje za njega bilo blagorodnije, dok je u podtekstu izraženo Poverenje roditelja u detetovu sposobnost samodiscipline i samoupravljanja, i jasnoća da osoba jedino može i mora da kontroliše sebe, a ne druge. (roditelj kontroliše samo svoje ponašanje tj kada će poslužiti večeru) Izvesno je da dete neće odustati od večere radi pola sata duže igre, kako za njega jeste blagotvorno da jede. Pružanje izbora detetu jeste pružanje mogućnosti pa i da pogreši, sad dok je mlađe kada situacije sa sobom ne nose preveliku cenu. Podržavamo dete od malena da misli svojom glavom kako bi naučilo da uvidi moguće posledice svojih izbora (ulazak tinejdžera u auto sa početka priče je ogromna cena za iskustvo 'pokušaj-greška' ako dođe do sudara, jel).

Da bi osigurali detetovu težnju za slobodom potrebno je stalno mu pružati mogućnost izbora (bez obzira na njegove mlade godine).

*** U slučaju trogodišnjaka koji je u parku sa roditeljima, opet nikakve koristi od rasprave i objašnjavanja zašto sad treba krenuti kući (ili ucene poput 'odoh ja a ti ostani sam'; mada primetim da se sve manje dece novih generacija kači na ovakav manevar, pa roditelji ostanu zatečeni sa nemuštom nedoumicom ' i šta ću sad' kada dete bezbrižno ostane gde je i bilo.) Roditelj  zna kada je potrebno krenuti kući a trogodišnjaku je dovoljno rećI „ želiš li da krenemo sad ili za 5 minuta?“  Ono će moguće izabrati opciju „za 5 minuta“ a vi možete živeti sa tim. Razlika: dete je dobilo mogućnost da bira, učestvovalo je u odluci i nije bilo primoravano (neće se stvarati Otpor!).  Buntovništvo je negativno ispoljavanje težnje za slobodom, jer potiče sa mesta Opiranja nedostatku izbora.

Komunikacija sa i vera u sopstveno vođstvo i unutrašnji kompas, imaju sve veze sa Prepuštanjem, i stoga je učvršćivanje otpora (buntovnika) u detetu, pristup koji je destruktivan i ne doprinosi očuvanju detetove usklađnosti sa svojim Sopstvom!
Empatično sprovođenje posledica traži razboritost, mudrost i smirenost u delanju roditelja a pruža sve veću lakoću u vaspitanju deteta kako ono odrasta (suprotno ideji da je 'malo dete mala briga a veliko velika'). Tada ono uči iz Posledica svojih dela dok nametanje kontrole i lekcije stvaraju odnos 'roditelj protiv deteta'. Iz istog razloga posledice sprovodimo uz empatiju a ne sa besom. Benefit je da se od malih nogu uče uzroku i posledici a štetno je uskratiti im priliku da iskustveno dođu do razumevanja.

Šta sve dakle možemo učiniti da bismo pomogli detetu da izgradi pozitivne koncepte o sebi? (treci deo)

ako vec niste, procitajte ovde I prvi deo

Odlike pozitivnog roditeljstva1

Pozitivno roditeljstvo je takvo koje teži da pomogne detetu da odraste a ostane veran sebi, svom unutrašnjem kompasu, da bude samostalno a umešno I spremno da sluša I prati sopstveno Vođstvo, ume da razmišlja svojm glavom. To može značiti da će preispitivati sve, uključujući I ideje koje mu predaju tokom vaspitanja svi koji učestvuju u istom (tj I svi drugi osim roditelja/staratelja)

‘Primer nije jedan od načina na koji učimo, već jedini način na koji učimo od roditelja’

Jedino sa mesta kada smo usklađeni sami sa sobom, celoviti i autenticni mozemo kvalitetno podučavati decu, na način koji nije po njih destruktivan.., na način koji je za njih blagotvoran. Zato jer deca od roditelja i staratelja uče samo i jedino kroz primer. Naše ponašanje ih uči a ne naše reči. Sami sebe uče putem iskustva. To jest ukoliko im, od silne želje da pružimo dobro vaspitanje, dozvolimo da iskuse stvari i sami promisle posledice. Na tom dečijem putu roditelj bi mogao biti Vodič.

Kakve god bile metode vaspitanja koje biramo, kakve god da su vrednosti koje želimo da prenesemo svojoj deci, ukoliko svoja znanja prenosimo sa mesta gde smo i sami van balansa, učimo decu samo to kako da i sami svoj život žive na isti način- ne izbalansirano. Zapravo, time decu odučavamo od toga da budu i ostanu usklađeni sa sopstvenim vođstvom, sa svojom radošću i slobodom. Sloboda i radost su naše prirodno stanje bića.. onaj koji je usklađen sa svojim vođstvom, sa svojom radošću i slobodom je taj koji će i dete naučiti da živi na ovaj način. Najvažnija stvar koju možemo podariti svojoj deci je podržati ih na način da umesto buntovništvu (koje je prisutno kod većine tinejdžera, a kao faza se javlja i od 3-5 godine) teže slobodi, jer će tada dete donositi odluke zasnovane na tome šta je za njega dobro, i sutra neće podleći pritiscima vršnjaka. ( Primer bi bio 16ogodišnjak koji misli svojom glavom pa odbije da uđe u auto sa vršnjacima koji su pod dejstvom alkohola- on ne pada na provokacije društva kako njegova opreznost u datom slučaju „nije cool“..)

Mnogi roditelji će vam reći da je sve što žele za svoju decu- da ona budu srećna i uspešna u životu. A sasvim je sigurno da su to iskrene roditeljske želje. Potrebno je međutim sagledati  kakve efekte u realnosti proizvode određena ponašanja tj načini vaspitanja koji su toliko ustaljeni i uobičajeni da ih ni ne primećujemo kao štetne, to jest takve da će nam doneti upravo suprotno od onog što želimo da postignemo!

Na primer, pogrešno je očekivati  da ponašanje naše dece bude osnova za našu sreću, ili.. nedostatak iste! („pojedi povrće mami za ljubav“, „tata se ljuti kad se tako ponašaš“, „učiteljica se raduje kad si tako vredan“..itd, jasna vam je slika.) Ovakav pristup iznedriće odraslu osobu koja veruje da je sreća stanje zavisno od drugih ljudi, i koja veruje da je on ili ona odgovoran za sreću drugih.. ovakve ideje, a upravo suprotne realnosti, odličan su sastojak za kreiranje savršeno nesrećne, zbunjene i izgubljene odrasle osobe.  Tako sistemima nagrade i kazne treniramo decu, buduće odrasle ljude „na kojima svet ostaje“, da žive van sklada sa sobom, i svojim vođstvom. Na taj način ujedno i ovekovečujemo Društvo da bude i ostane takvo kakvo znamo danas, buntovničko sa jedne a nasilno sa druge strane, puno otpora (prema životu)..,a bez većih promena u budućnosti. Ništa se ne može učiniti na silu, i ništa se ne može kažnjavanjem korigovati do blagostanja i boljitka..! Jedino što se postiže ovim putem je da doprinesemo da mlada osoba izgubi konekciju sa ličnim unutrašnjim „navigacionim sistemom“! pa joj možemo do prekosutra ponavljati „veruj u sebe“ ili „važno je biti svoj i imati samopouzdanja“, zato jer _nisu reči te koje uče već primer.

Koji su načini kojim doprinosimo da deca izgube iz vida zdrave koncepte svog istinskog Sopstva? 

• Kada kritikujemo i pronalazimo greške kod deteta (ponašanje, fizički izgled, itd); 
• Kada radimo sve umesto njih, ne dozvoljavajući im da prave svoje izbore--ne možemo misliti umesto njih, „JA kao roditelj znam šta je najbolje za tebe“, a potom se nadati odrasloj osobi koja funkcioniše dobro i stvara zdravo Društvo;
• Kada pretpostavljamo da je dete suviše malo da bi razumelo. Oni uče od samog početka, a prečesto smatramo da je 'suviše rano' određivati granice 12omesečnom detetu  i tu je koren kasnijih nevolja- jer upravo tada postavljamo temelje i dete uči šta može da očekuje od odraslog, sa čim može da se 'provuče' i koliko je siguran;
• Kada ih spašavamo od njihovih problema, jer im na taj način oduzimamo slobodu i sposobnost da uče iz sopstvenog iskustva. Umesto da uvidimo jedinstvenu priliku da deci pomognemo da sami rešavaju stvari shvatajući da će oni tada izgraditi ogromno povererenje u sebe i stvoriti pozitivnu sliku o sebi;
• Kada ga učimo da je od toga kako se dete oseća važnije kako se neko drugi oseća Itd

Roditelj želi da bude detetu podrška, umesto da glumi diktatora ili mu služi kao otirač. Roditelji koji decu spašavaju od svega (drže ih 'brižno'„pod staklenim zvonom“)i oni koji deci naređuju da se povinuju, na različite načine dobijaju isti rezultat: kreiraju decu koja rastu uz osećaje nemoći. Takva osećanja su u korenu ličnih, intrapersonalnih , i međunarodnih konflikata rasprostranjenih u današnjem svetu.

Najveći izazov a ujedno i poklon roditeljstva je prilika da preispitamo svoja štetna i blagotvorna uverenja, jer koliko god da smo prethodno radili na sebi deca nam otvaraju nove dimenzije u kojima možemo rasti napredovati, upoznavati i poboljšavati sebe. Ovo je važno i stoga da bismo uspešno izbegli da ih 'hranimo' uverenjima i idejama koja im neće biti ni od kakve koristi za uspešno i srećno življenje.

Ne možemo naučiti dete da veruje nešto što i mi sami ne verujemo. Nema koristi od verbalnog uveravanja deteta da može da uradi i bude šta god poželi ako se naš način vaspitanja temelji na kaznama i zabranama; od malih nogu: 'ne možeš ovo', 'ne diraj to', 'ne idi tamo' i tome slično, koje je temelj za stvaranje uverenja „ja to ne mogu“. Zato

·           koristimo afirmativni pristup i dajemo smernice šta Da se uradi: ako ne želimo da trogodišnjak briše nos o rukav dukserice ponavljamo „molim te iskoristi maramicu“, to jest afirmišemo željeno ponašanje nasuprot pridavanju 'nemoj-to' pažnje neželjenom ponašanju.

Prenosimo im samo uverenja koja su korisna, tako što ih demonstriramo. Stoga je korisno obratiti pažnju i razmisliti: da li ovo moje ponašanje uči dete uverenju koje podržava njegovu sreću, ili ne? sasvim je u redu i da taj odgovor bude ne; ono što je bitno je da zastanemo upitamo se i primetimo, jer tako ćemo osvestiti i za sebe štetne procese, a onda ih možemo i korigovati; (štetne procese koje će deca usvojiti posmatranjem primera, ukoliko ih mi kod sebe ne transformišemo).
  



 

drugi deo