Odlike pozitivnog roditeljstva1

Pozitivno roditeljstvo je takvo koje teži da pomogne detetu da odraste a ostane veran sebi, svom unutrašnjem kompasu, da bude samostalno a umešno I spremno da sluša I prati sopstveno Vođstvo, ume da razmišlja svojm glavom. To može značiti da će preispitivati sve, uključujući I ideje koje mu predaju tokom vaspitanja svi koji učestvuju u istom (tj I svi drugi osim roditelja/staratelja)

‘Primer nije jedan od načina na koji učimo, već jedini način na koji učimo od roditelja’

Jedino sa mesta kada smo usklađeni sami sa sobom, celoviti i autenticni mozemo kvalitetno podučavati decu, na način koji nije po njih destruktivan.., na način koji je za njih blagotvoran. Zato jer deca od roditelja i staratelja uče samo i jedino kroz primer. Naše ponašanje ih uči a ne naše reči. Sami sebe uče putem iskustva. To jest ukoliko im, od silne želje da pružimo dobro vaspitanje, dozvolimo da iskuse stvari i sami promisle posledice. Na tom dečijem putu roditelj bi mogao biti Vodič.

Kakve god bile metode vaspitanja koje biramo, kakve god da su vrednosti koje želimo da prenesemo svojoj deci, ukoliko svoja znanja prenosimo sa mesta gde smo i sami van balansa, učimo decu samo to kako da i sami svoj život žive na isti način- ne izbalansirano. Zapravo, time decu odučavamo od toga da budu i ostanu usklađeni sa sopstvenim vođstvom, sa svojom radošću i slobodom. Sloboda i radost su naše prirodno stanje bića.. onaj koji je usklađen sa svojim vođstvom, sa svojom radošću i slobodom je taj koji će i dete naučiti da živi na ovaj način. Najvažnija stvar koju možemo podariti svojoj deci je podržati ih na način da umesto buntovništvu (koje je prisutno kod većine tinejdžera, a kao faza se javlja i od 3-5 godine) teže slobodi, jer će tada dete donositi odluke zasnovane na tome šta je za njega dobro, i sutra neće podleći pritiscima vršnjaka. ( Primer bi bio 16ogodišnjak koji misli svojom glavom pa odbije da uđe u auto sa vršnjacima koji su pod dejstvom alkohola- on ne pada na provokacije društva kako njegova opreznost u datom slučaju „nije cool“..)

Mnogi roditelji će vam reći da je sve što žele za svoju decu- da ona budu srećna i uspešna u životu. A sasvim je sigurno da su to iskrene roditeljske želje. Potrebno je međutim sagledati  kakve efekte u realnosti proizvode određena ponašanja tj načini vaspitanja koji su toliko ustaljeni i uobičajeni da ih ni ne primećujemo kao štetne, to jest takve da će nam doneti upravo suprotno od onog što želimo da postignemo!

Na primer, pogrešno je očekivati  da ponašanje naše dece bude osnova za našu sreću, ili.. nedostatak iste! („pojedi povrće mami za ljubav“, „tata se ljuti kad se tako ponašaš“, „učiteljica se raduje kad si tako vredan“..itd, jasna vam je slika.) Ovakav pristup iznedriće odraslu osobu koja veruje da je sreća stanje zavisno od drugih ljudi, i koja veruje da je on ili ona odgovoran za sreću drugih.. ovakve ideje, a upravo suprotne realnosti, odličan su sastojak za kreiranje savršeno nesrećne, zbunjene i izgubljene odrasle osobe.  Tako sistemima nagrade i kazne treniramo decu, buduće odrasle ljude „na kojima svet ostaje“, da žive van sklada sa sobom, i svojim vođstvom. Na taj način ujedno i ovekovečujemo Društvo da bude i ostane takvo kakvo znamo danas, buntovničko sa jedne a nasilno sa druge strane, puno otpora (prema životu)..,a bez većih promena u budućnosti. Ništa se ne može učiniti na silu, i ništa se ne može kažnjavanjem korigovati do blagostanja i boljitka..! Jedino što se postiže ovim putem je da doprinesemo da mlada osoba izgubi konekciju sa ličnim unutrašnjim „navigacionim sistemom“! pa joj možemo do prekosutra ponavljati „veruj u sebe“ ili „važno je biti svoj i imati samopouzdanja“, zato jer _nisu reči te koje uče već primer.

Koji su načini kojim doprinosimo da deca izgube iz vida zdrave koncepte svog istinskog Sopstva? 

• Kada kritikujemo i pronalazimo greške kod deteta (ponašanje, fizički izgled, itd); 
• Kada radimo sve umesto njih, ne dozvoljavajući im da prave svoje izbore--ne možemo misliti umesto njih, „JA kao roditelj znam šta je najbolje za tebe“, a potom se nadati odrasloj osobi koja funkcioniše dobro i stvara zdravo Društvo;
• Kada pretpostavljamo da je dete suviše malo da bi razumelo. Oni uče od samog početka, a prečesto smatramo da je 'suviše rano' određivati granice 12omesečnom detetu  i tu je koren kasnijih nevolja- jer upravo tada postavljamo temelje i dete uči šta može da očekuje od odraslog, sa čim može da se 'provuče' i koliko je siguran;
• Kada ih spašavamo od njihovih problema, jer im na taj način oduzimamo slobodu i sposobnost da uče iz sopstvenog iskustva. Umesto da uvidimo jedinstvenu priliku da deci pomognemo da sami rešavaju stvari shvatajući da će oni tada izgraditi ogromno povererenje u sebe i stvoriti pozitivnu sliku o sebi;
• Kada ga učimo da je od toga kako se dete oseća važnije kako se neko drugi oseća Itd

Roditelj želi da bude detetu podrška, umesto da glumi diktatora ili mu služi kao otirač. Roditelji koji decu spašavaju od svega (drže ih 'brižno'„pod staklenim zvonom“)i oni koji deci naređuju da se povinuju, na različite načine dobijaju isti rezultat: kreiraju decu koja rastu uz osećaje nemoći. Takva osećanja su u korenu ličnih, intrapersonalnih , i međunarodnih konflikata rasprostranjenih u današnjem svetu.

Najveći izazov a ujedno i poklon roditeljstva je prilika da preispitamo svoja štetna i blagotvorna uverenja, jer koliko god da smo prethodno radili na sebi deca nam otvaraju nove dimenzije u kojima možemo rasti napredovati, upoznavati i poboljšavati sebe. Ovo je važno i stoga da bismo uspešno izbegli da ih 'hranimo' uverenjima i idejama koja im neće biti ni od kakve koristi za uspešno i srećno življenje.

Ne možemo naučiti dete da veruje nešto što i mi sami ne verujemo. Nema koristi od verbalnog uveravanja deteta da može da uradi i bude šta god poželi ako se naš način vaspitanja temelji na kaznama i zabranama; od malih nogu: 'ne možeš ovo', 'ne diraj to', 'ne idi tamo' i tome slično, koje je temelj za stvaranje uverenja „ja to ne mogu“. Zato

·           koristimo afirmativni pristup i dajemo smernice šta Da se uradi: ako ne želimo da trogodišnjak briše nos o rukav dukserice ponavljamo „molim te iskoristi maramicu“, to jest afirmišemo željeno ponašanje nasuprot pridavanju 'nemoj-to' pažnje neželjenom ponašanju.

Prenosimo im samo uverenja koja su korisna, tako što ih demonstriramo. Stoga je korisno obratiti pažnju i razmisliti: da li ovo moje ponašanje uči dete uverenju koje podržava njegovu sreću, ili ne? sasvim je u redu i da taj odgovor bude ne; ono što je bitno je da zastanemo upitamo se i primetimo, jer tako ćemo osvestiti i za sebe štetne procese, a onda ih možemo i korigovati; (štetne procese koje će deca usvojiti posmatranjem primera, ukoliko ih mi kod sebe ne transformišemo).
  



 

drugi deo