Žedan u potrazi za srećom

Izgleda da su mnogi od nas u ovo vreme velikih komešanja I previranja _u potrazi za srećom_

Iskljucili smo televizore da nas ne zrače što prirodom forme što prirodom sadržaja a uključili internet pretraživače na početku svog puta potrage za srećom  da pronađemo što više sadržaja koji će nas podržati na tom putu, često naslovljenih sa Kako ovo kako ono. U prvom trenutku, I moguće drugom I trećem mogu reći – bravo za nas.

Well sada već mislim dal je iko od  nas tražilaca sreće I blagostanja stao dva put da promisli šta radi , zašto to radi, I da li će nam načini koje biramo zaista doneti sreću I blagostanje.

 Da li je to uopšte ono sto želimo? Ili su motivi dublji?

Na facebook- u je već par godina poplava šarenih slicica sa porukama tipa: ‘’sve kreće uzbrdo kada se otarasimo negativnih ljudi_situacija’’. Hm.  Možda je u pitanju semantika, I negde je u ovim lepim mislima skrivena indikacija da smo se prvo mi transformisali, mada mom loodom mozgu koji sve bukvalno shvata dolazi malo drugačija slika dok čitam gorespomenutim slične redove..( Važno je biti precizan..)

Dakle, lepo smo se svega neželjenog /ružnog lica Dorijana Greja../otarasili I mada to nešto nastavlja da egzistira –tamo negde- neće u mojoj realnosti. Moj fokus je na svim šarenim leptirićima. Hmm okej.  

Osim što smo do sad već naučili da zauvek ostajemo vezani za sve ono što želimo da odbacimo od sebe. I da je sve  lepo ili ružno što prepoznajemo u roditeljima/rodbini, bliskim prijateljima I partnerima deo nas samih. Koliko uludo potrošene energije u prvim decenijama života u borbi da ‘budemo kao ___’ a nikako ‘ne postanemo kao___’ (Pera, Mika, stric , profesor ili ‘ta I ta nepodnošljiva osoba iz mog okruženja’) umesto da krenemo od razumevanja da sve to već jesmo I potom  menjamo sebe u skladu sa sopstvenim preferencijama da bi se promenio odraz iliti projekcija koju gledamo.  Umesto toga, označavamo (osuđujemo) izvesnu osobu/ situaciju kao izuzetno negativnu I uklanjamo se iz (života) iste. I onda su nam procvetale ruže oh yeah! Well, taj će nas voz  već iza prvog ili petog ćoška ponovo tresnuti u glavu.

Takva potraga za srećom počinje da liči na beg od negativnosti. Tražim sreću dakle polazim sa mesta na kom iste Nema.  Sama ideja da nečeg nema, nije prisutno, nepostoji Ili nam nedostaje & slično., osporava nepodeljenu svest. Sa ovog mesta, pogrešno smatramo, da se javlja Želja, dok zapravo javlja se Žeđ.

(drugim rečima, Žeđ polazi sa stanovišta ‘nedostatka’)

Žeđ je zapravo negativno ispoljavanje želje, u vidu Žudnje koja rađa Vezanost za ono što želimo ( tj za čim žudimo/ čeznemo), čime postaje adikcija.  Žeđ je na primer kada postoji ideja da ne mogu ‘normalan’ pregurati dan ako ne pojedem 300 gr čokolade; dakle bilo koje uslovljavanje koje stavljamo na neku situaciju-- ne mogu biti srećan I/ili napredovati.. dok god imam ovu glavobolju I dok ste mi svi vi negativni ljudi u okruženju, pa ću vas se morati otarasiti . Hihihi. Sa jedne strane novčića je Averzija a sa druge strane istog novčića je Vezanost. To jest, stalno traganje za srećom potiče iz averzije prema patnji koja ima tako ružno lice da ju ne želim gledati.
Žeđ sa sobom nosi otpor, a otpor je (ili rađa) bol.

(u čokolada primeru, otpor postoji prema recimo osvešćivanju I suočavanju sa tzv negativnim osećanjima tipa  ljubavno razočarenje, nedostatak bliskosti I slično tj. bilo šta suprotno efektu koji veća količina čokolade izaziva u hemiji mozga, pa budemo ‘’happily’’.., bar do sledeće table, jel )

Mnogi ljudi odlaze u inostranstvo ne samo nezadovoljni uslovima u ovoj zemlji, već generalno nezadovoljni sa daj da pobegnemo stavom: promena će se ukoreniti samo kada stvari činimo sa mesta na kom smo već zadovoljni.  Uslovi ma gde I ma kakvi bili, nisu ono šta je zaista u korenu našeg nezadovoljstva, već naša krutost(otpor) pri suočavanju sa promenama koje se dešavaju ne pitajući jesmo li mi za njih spremni ili ne.

Ljudi traže olakšanje I u konačnici oslobođenje od patnje. Ali patnja, osim kao iluzija naše upetljanosti u lične drame, I ne postoji pa kako je se možemo osloboditi I to na način da dostignemo te I te I te uslove za sreću (među kojima je I taj da se otarasimo ‘negativnih ljudi/ situacija’)?!

Istina će vas osloboditi- svakako, osim što istina nije only milk and honey I sasvim sigurno nije alat koji će nam omogućiti da nam bude udobno.

Jedan izuzetno važan alat koji nam se nudi kao opcija ‘pod obavezno’ je da nikome ne sudimo , da ne presuđujemo I  ne osuđujemo druge I sebe. Ideja je sasvim na mestu no izvedba nije moguća ništa manje nego li vam da prestanete da mislite o roze slonu kada je uputstvo:

NEMOJTE MISLITI O ROZE SLONU. Ono što je korisno I moguće uraditi je da posmatramo sva naša lajkovanja I dislakovanja to jest (pr)osuđivanja drugih I nas samih, da razumemo odakle potiču I zašto su tu , potom da te prosudbe volimo kako bi se rastopile kroz naše svedočenje razumevanje i prihvatanje.  Dalje, što se više na taj način razumevanje širi a mi zaceljujemo, prosuđivanja će prirodno biti sve manje I manje dok u potpunosti ne nestane potreba za istim, I ono otpadne.  

Kada se odlučimo ići putem samospoznaje, kroz istinu o svim svojim aspektima, svestima I nesvestima, odlučujemo se na jednu krajnje neudobnu vožnju sa koje ćemo milion puta poželeti da siđemo (uteknemo).  Jedan vid bega je i potreba da se odbace naša dislajkovanja tj sve situacije koje smo označili kao ‘negativne’. Pronaći specijalan menadžment za takve ljude/ situacije bez pokušaja da ih izbegnemo odbacivanjem, je veština koju razvijamo kako bi nastavili svoj put umesto da pobegnemo.

Stvar je u tome da kada sam ja zaista pitoma I u miru sa sobom, neka objektivno a trenutno sa sobom ne uklađena (iliti negativna) osoba u mom prisustvu biće pozvana da se primiri I uskladi sa sobom* I stoga će (potencijalno) u manjoj meri ispoljavati svoju negativnost, ali ono što  svakako jeste tad slučaj- meni I mom napretku zapravo ne pravi nikakvu razliku u kom I kakvom je stanju data osoba- Moj odgovor na datu osobu/ situaciju određuje dal ću ja napredovati ili upasti u zamku, a ne to u kom je stanju ta okolnost.; niti je prosuđujem kao negativnu I još manje da imam potrebu da je se otarasim.  Zato jer sam u stanju da živim svoju realnost a istovremeno priznajem sve druge moguće realnosti kao validne.  (*svi su čuli za slučajeve smanjenja nivoa kriminala čak I u kriminalom najzagađenijim mestima, kada se u taj medijum ubaci neki Avatar, ali I vraćanje stvari manje više na staro kada ta osoba napusti datu lokaciju..)

Tako neću lako pasti u (ego) zamku da o drugome kažem jaoj vidi ga kako projektuje! , ili to on tako radi jer ne zna da je kreator svog života, nesrećan je jer sam tako bira, I slično. Uostalom dok god živimo u svetu senki, svi mi projektujemo naše podeljenosti kako bismo imali priliku da ih ocelotvorimo, I stoga  trebamo to iskoristiti opet, u svrhe učenja umesto upiranja prsta. Ako ja drugoj osobi na njenu priču za koju veruje da je istina kažem ‘vidi kako projektuješ’ da li sam iskoristila priliku da nešto naučim o sebi ili sam u tom trenutku stavila tačku na tu mogućnost?  
Da , mogu da kreiram svoju subjektivnu stvarnost da bude la la land (udobna), ali to I dalje neće zaista moći da porekne objektivnu stvarnost I postojanje svih onih stvari, u ovoj zajednički kreiranoj ''realnosti'' - ka kojima ne želim da okrenem svoj fokus, kako ih tim putem ne bih uključio u svoj bubble land story.
Stoga, moj bubble land je validan tvoj kakav god land je validan.
(a posebno pre nego rešimo nekom istrgnuti tepih pod nogama..)

Zadovoljstvo potiče od naše sposobnosti da lako I fleksibilno prolazimo kroz promene- ono šta tražimo u krajnoj liniji je da živimo život bez imalo otpora. Otpora prema tzv negativnim& nepoželjnim i/ili pozitivnim & poželjim ljudima/ situacijama. Potraga za srećom koja u korenu ima beg od negativnosti je ništa manje adikcija od one kada volimo I stvaramo Dramu.

Tamo gde nemamo potrebu da pobegnemo ni od čega, imamo priliku da ispoljimo autentičnost pa bilo da se izražava tužan ili srećan momenat u nama ili ljudima oko nas (negativno okruženje itd) —nećemo osećati patnju.

Jer kada smo autentični/ celi, onda Nema otpora, nema vezivanja, nema žeđi I stoga nema ni potrage za srećom- jer već jesmo..oslobođeni patnje. I to je ukratko to.

Ps. U tekstu Čuda se postavlja pitanje kako umanjiti Značaj onoga što želite_?

Negde u ovom se krije I taj odgovor (mada I u onom, skriven naočigled svih xaxa:D)

: pobrinimo se prvo da saznamo dal je naša želja ustvari žeđ za nečim bez čega smatramo ‘’da ne možemo.., jer nam je potrebno za sreću ili ___’’, da li je aktivan taj mračni aspekt želje koji potražuje uvek Još bez nade u konačno zadovoljenje. (Klasična definicija adikcije, btw)

 Tek kada to nije slučaj, nestaće ujedno sa zavisnostima I vezanostima  I veliki značaj koji pridajemo odmotavanju neke situacije.. drugim rečima gubimo sve za šta smo vezani a dobijamo samo ono šta smo dali, pustili.  

A sigurno da sam milion puta reči tog tipa već negde  pročitala.. ali ljudi ništa baš ništa ne mogu da nauče iz tuđeg iskustva sve dok sami ne uvide.. Zato recimo mnogi od nas nastavljaju debate, svađe I inate sa bliskom rodbinom iako svi u svom iskustvu imamo ljude koji nam govore- nemoj, oprosti, pomiri, kada ode biće ti žao. I svako ko ima nekog bliskog sa druge strane vela, zna da je tako I da je mogao bolje iskoristiti vreme sa njima ovde. A mnogi koji još nemaju to iskustvo, slušaju savete I kažu- ma nema šanse!

I tako dalje.