Mistična Indija u Novom Sadu

Avanturistički pohod

 

Prošla sam million puta kroz Novi Sad a da ga nisam zaista doživela. Ni grad ni ljude.
 

Sprovela bih se kolima do adrese nekog kluba i vreme provela sa ljudima koji su pošli samnom iz Beograda.
Sklonost konformizmu ume da radi protiv mene kako znam da pretpostavim sto jedan uslov koji mi mora biti potaman da bih se uputila negde dalje od šireg centra mog grada. To je naporno i kako saznajem potpuno nepotrebno. Osim što ću u kućnoj organizaciji obaveza lako pronaći izgovore da ''nemam vremena'', kada ga i nađem pokrenuću se tek ako imam i odgovarajuće društvo sa jednakim zanimanjem za neku aktivnost (roleri na adi isključeno, ali to i nije baš pohod:)).
Ako tačno znam gde idem i kako ću tamo stići, kolima jasno. (zbog mog 'super' osećaja za prostornu orjentaciju .., )

 

 ''Moja ljubav: Indija'' je knjiga koja mi se već neku godinu vrzma po glavi a nikako da mi dođe na dnevni red. ili ja njoj. Pošto se neću skoro spakovati put Indije, a kako sam već imala želju da prođem Novim Sadom u drugačijoj režiji od uobičajene, kristalno jasna rešenost je pala kada sam saznala za dvočasovni multimedijalni indijski performans u tom gradu.

Nemam pojma šta me tamo očekuje ali me veoma privlači.

Neću upetljavati nikoga, idem sama i idem vozom.

Sve druge kockice posložile su se tako da se ljudi oko mene maltene otimaše ko će me zameniti tokom dana i noći u redovnim poslovima. To se retko do jedva ikad događa, i sjajan je osećaj. Zapravo, verujem da je to normalna pojava kada se odlučimo da u svakom slučaju ispratimo neku nam značajnu inspiraciju..

 

Na putu ka mističnom ..

 

 Ipak sam po staroj šemi, uspela da zakomplikujem momente pred polazak; Tako što sam sebi zadala neke potpuno sulude zadatke, koje uopšte nije bilo nužno obaviti sada. (među njima i  taj da oribam sve elemente u kuhinji, ?!). Stoga sam tek u vozu shvatila da sam zaboravila ne samo da skeniram plan plus mapu, nego i da zapišem adresu na koju treba da stignem. Ili makar broj telefona. E to baš nikako ne liči na mene. Oh i baterija na telefonu mi umire, pa ništa od internet pretrage. Isključila sam ga da se 'malo odmori',.. za kasnije.. No dobro, idalje se nisam zabrinula. (na moje veliko iznenađenje).

 

Čitala sam knjigu sve dok nije riknula neonka iznad mog sedišta- tek onda sam obratila pažnju na dečka do mene.

Kako sam ja zamislila, Nikolu, koji me je kasnije iznenadio i svojim imenom - Radoš. Do tog trenutka smo čitav sat ćaskali

(najviše mi se dopalo sa koliko ushićenja govori o knjigama, studijama i drugim interesovanjima u kojima uživa), pa rekoh:

 Radoš?_, interesantno: upravo suprotno od percepcije ''lenj sam'' koju imaš o sebi.
''haha, vidi zaista, nisam o tome razmišljao na taj način!''. Jesu li to najlepše reči za čuti? ili reći..
 Pozajmila sam mu hemijsku da napiše posvetu na ''Alhemičaru'' kupljenom za sestrin rođendan na koji ide
(po njegovim rečima nije ni dovoljno kreativan 'za te stvari', al se ipak lepo snašao sa ovim zadatkom i sam!),
a pronašla sve potrebne mi informacije na njegovom fonu.

 Ispričao je pola svog života; od davnina sa juga- odakle je, do toga da danas živi u BG-u sam, sa bratom srednjoškolcem..
Primetila sam da ima dobar odnos sa tatom. To me je prijatno iznenadilo jer nije običajno za dečake u tim godinama (čitaj: za klasičnog 21-ogodišnjeg 'mangupa').

Sve u vezi ovog prijateljstva mi se dopalo, a najviše to što mi je njegova priča stavila stvari u -veoma mi potrebnu- perspektivu. Podsećanje na sve ludorije s' početka dvadesetih pomoglo mi je da shvatim da sam ustvari srećna jer su te godine iza mene.
''Nemoj da me plašiš sa tridesetim'' nasmejao se.

 >> Znaš, ustvari su prilično dobre! <<
 

Putovanje vozom je proletelo. Utvrdivši još jednom ko ide na koju stranu, rastali smo se ispred železničke u Novom Sadu. U šetnji sam odmah primetila da su ljudi mnooogo smireniji nego u BG-u. Kao da imaju vremena za sve, a najviše za ljubaznost. Bar oni sa kojima sam ja usput proćaskala. Odmah sam otišla do studija, da blagovremeno kupim kartu.

 Procenih da postoji opasnost da se kasnije ne vratim na performans ukoliko krenem nazad do centra (našla bih zanimljive distrakcije..), pa odlučih da tu u kraju nađem neku klopu i toplo mesto da sednem. Čitaj: pekaru koja je u ponudi imala jednu vrstu slaniša i jednu vrstu slatkiša.., (skoro pa sveže :), i neku jedva-nađoh zavučenu birtiju. Unutra je nekoliko mojih vršnjaka ispijalo točeno pivo. Ok, to je dobra ideja,.. da zalijem pivom ove 'smoki-kifle' sa blitvom, kako mi je prodavačica objasnila da se zove taj njen specijalitet. Poručila sam malo točeno, misleći da ću ostaviti pola. Ustvari sam za pola sata slistila dva. Uz slast! oh, izgleda sam se ufurala u atmosferu ove kafanice. Diiivnooo.

 

Nisam ni osetila koliko sam silno povukla vrata pri ulasku u studio.
Dok nisam videla da su se širom rasčepljena, tako i zaglavila, i negodovanje svih kojima je unutra bilo toplo.
Nisam uspela da ih odglavim. Srećom tu je priskočio neki dečko (ovaj doduše u srednjim 40tim) sa rečima: ja ću to rešiti. Oh great! Prozujala sam kroz grupice ljudi i smestila se kraj stepenica da posmatram i skupljam utiske. Osetih da sam malo pod gasom. Onda se okrenem na nemušti poziv onog od malo pre, da bih snimila da stoji sam kao i ja. Mogla bih da.. ,ma jok. Zaključim da umesto novih ćaskanja želim da se okrenem što vise ka 'unutra'. Pošli smo gore ka sali.

 

Levo od ulaza u neveliku salu služili su iće i piće. Smestila sam se u treći red, u sam centar. Izbegavam masovna okupljanja jer ne volim gužve..Potrudila sam se da sedišta levo i desno od mene ostanu prazna, kao i ona ravno ispred mene- u prvom i drugom redu- da mogu da vidim. Zapravo, nisam uradila ništa, tako se zbilo. Zahvalih na tome.

 

Sve drugo je bilo puno. Na sedište levo od mene neka žena je stavila stvari, pa sam se povela tim primerom. Jedna je sela meni s' desna a nije mi prijala pa se i sama ubrzo predomislila. Onaj se 'dečko' tu smestio umesto nje. ok, dovoljno je neutrale.

Zadnji deo bine je ukrašen teškim grimiznim zavesama (pomislih na matericu,) a mali okrugli lampinjoni u zelenim, plavim i ljubičastim nijansama su razbacani svuda po njoj. Eksplozija boja, sa najvše žute, dopire i sa ekrana smeštenog u centralnom delu bine, iza mikrofona. Izvođači su posedali sa leve i desne strane, bliže ivici.

 

Nežna se muzika čula dok se publika još smeštala, a 5 minuta od kako su počeli s čantranjem, osetim da sam se razbistrila. Ono malo piva je već isparilo iz mog sistema.

 

 muzika

 Na samom početku putovanja, publika je bila pozvana da se opusti u kratkoj meditaciji. Zatvorite oči I uđite u hram (''neko za vas sigurno utočište''..) u kome vas čeka vaše biće.., jastvo kakvo vam je trenutno najpotrebnije da doživite. Tako sam po prvi put stupila na ovo mesto, svo u prozračno- beličastom mermeru, sa osam valjkastih stubova koji su opasavali centralnu kružnicu platoa.. Materijali ''bi trebalo da'' su hladni, pa ipak je ovde prijatno toplo. Hm izgleda usled ovog trometarskog plamenog odsjaja koji, u do malo pre praznom prostoru, sada zatekoh kako se osmehuje meni u susret. I da li se to od ove buktinje odvajaju dva tanja plamička, poput ruku ?! Potom smo bili pozvani da zagrlimo biće koje smo našli, sjedinimo se sa, I ispunimo njime. oh to li je..

 

U sekundi paničim zbog vatre- sa ovim elementom imam toliko poteškoća, jasno stoga jer se vatre plašim. A sada treba da je zagrlim? Zašto nisam našla kakve bubbles of light, ili neko neuhvatljivo lepršavo biće kakvo možete videti na filmu, recimo. Zar neću dobiti opekotine trećeg stepena u tom zagrljaju? Ajde, ajde to su ipak samo predstave uma. '' Ono šta vam je najpotrebnije da doživite'' čujem taj eho u odgovor. Uostalom, sebi sam već dala dozvolu: sa tobom bilo gde. sSo, let's go.

 

Reči su bile: ''Ko ima kontrolu nad umom- smiren je u toploti i hladnoći, u zadovoljstvu i bolu, u hororu i blaženstvu, i zauvek zadovoljan u jedinstvu sa najvišim sopstvom '' (Bhagavad Gita).

A tako je i bilo. Pa, barem tokom narednih sat vremena, or so. U tom su zagrljaju izgorele mnoge zadrške pa se brzo opustih više. Kada se užario i deo tela ispod leve plećke, osetih kako se moj želudac odvezuje i ''namešta '' na svoje mesto. Svariti hranu.., sada će i sve drugo biti lako. Kada sam otvorila oči, do kraja programa više nisam trepnula. Doslovno rečeno. Nije bilo potrebe za treptaje. Samo, upijaj  i vraćaj.

 Takav neokrnjen, thousand-Yard gazing stare dozvolio je da istovremeno vidim čitavu postavku sa bine kao i publiku sa moje leve i desne strane. Potom su se smenjivale indijske muzičke numere, koje su izvođači poluzatvorenih očijju delili sa publikom na instrumentima od kojih ni jedan ne umem osloviti njegovim imenom. Tokom muzičkih pauza slušali smo putopise 'onog koji se vraća sebi'.

 

Na centralnom projektoru smenjuju se živopisni fraktali koji nas pozivaju dalje, i božanstva indijske kulture, sa 'Mona Lisa' osmejkom na licu. U nekim sam momentima tapšala sa svima, u drugim bi telo ostalo nepomično kada su ostali tapšali. Primetih da je moj pratilac u tome bio čudnovato usklađen samnom. Bili smo pozvani da dignemo ruku: ''ko želi da bude srećan?''

Ushićene ruke se vinuše nebom pod oblake kao da će pobrati zrele plodove sreće sa drveta obećanja..

Mislim da u punoj sali samo nas dvoje nismo digli ruku. Sve jednako zureći ispred sebe, u ništa i sve, vidim ga kako se sa osmehom licem okreće ka meni da kaže:

'' Mi smo već srećni , jel tako?'' oh sve je dobro.      

 

Ko misli da je srećan on je odista srećan- Jovan Dučić

( pročitaj i žedan u potrazi za srećom )

 



 Bolivud plesni ansambl

 

Na scenu je potom izašla Marina, da predstavi nekoliko različitih indijskih plesova. Na sebi je imala indijsku nošnju zagasite boje diskretno ukrašenu crvenim šljaštećim vezom. Sa kose uredno vezane u punđu visila je umetna pletenica kakvu su imale i njene dve učenice koje su joj se kasnije pridružile u igri. Njihova je nošnja bila zlatna i prenaglašano se šljaštila cela. Taj je ples genijalan. Vrcav i lagan a opet sa energičnim stavom, svaki pokret i izraz lica pričao je priču i prenosio emociju trenutka. Marina nije skidala osmeh sa lica a pokazala je i sjajnu glumu. Jedva da sam uspela da obratim pažnju na učenice koje, i mada su imale dobru tehniku, nisu tako lako i graciozno izražavale tok. Ipak sam neizmerno uživala u njihovoj plesnoj predstavi.

 

 Zatim je ona pričala o svom dvogodišnjem studiju i plesovima koje podučava. Spomenula je i da se oni koriste u bolivudskim filmovima kako bi ljubavnici izrazili svoje simpatije. Ako ste gledali neki takav film znate da se u njima ne prikazuju poljupci niti druge fizičke razmene nežnosti. Meni se ustvari tako više dopada jer tada gluma mora biti autentična.
 

 


















(Marina baš reče da su tek pre 2-3 godine po prvi put na platnu prikazali poljubac koji je izazvao burne reakcije javnosti..mada Taj film nisam videla)

 A opet, valjda baš zbog tog 'ograničenja', ljubav koja se tokom filma rađa među glavnim protagonistima daleko je uverljivije prikazana od često mlake glume koju možemo videti u američkom filmu, recimo. Znate ono kad dvoje popiju piće il' odu na večeru, i onda odmah skoče jedno na drugo da se izgube u ''strastvenim'' poljupcima. A mi iz opširnih 'drama-razgovora' koje glavni glumci vode sa svojim najboljim prijateljem/ prijateljicom, saznajemo sve o njihovim osećanjima koja su (nigde viđeno) razvili jedno prema drugom. Mlako i nedovoljno uverljivo. No dobro, sigurno da postoje i izuzetci.  

 

 povratak
 

 Rešetke tvoga kaveza su tvoje predstve o tome šta je Stvarnost i ko si ti.
 

Bilo je potom reči o tome da znamo da smo otvoreni i Hrabri Da Volimo kada smo spremni da podelimo zagrljaj sa svima, ne samo sa ljudima koje nam je lako da volimo. U tom duhu smo pozvani da zagrlimo osobu na susednom sedištu, bilo ona potpuni nam stranac ili ne.

Talk about challenge! :)

Na kraju su predstavili sve izvođače a  publika je ustala u otpozdrav i tapšala u ritmu muzike po principu poznate dečije pemice ''kad si srećan lupi dlanom o dlan''.., naravno sa Osmehom na licu koji priziva dobre vibracije. Mnogi su zaplesali. Na izlasku se napravila gužva kod stola sa knjigama (koji nisam posetila, već me čeka jedna k'o što rekoh.), i na izlaznim vratima sale.

 Kako to da smo samo mi primetili drugi, simetrično smešten izlaz ka kome niko nije krenuo? Izašli smo tuda zajedno i rastali se potom svako na svoju stranu. Tri sata kasnije sam legla da spavam i sanjala sam istu bezimenu devojčicu . joooj.

Ne samo da mi je  ovaj muzički performans doneo puno zadovoljstva, već sam usput raspetljala  i neke od svojih čvorova.  A to je uvek znak dobre zabave. Cheers!