Drugi ljudi nisu ti koji me uznemiravaju- uznemirava me moj smećem pretrpan um
..i stare rane koje vrište da ih otkrijem na svetlost dana kako bi se zalečile.
Postoje stvari koje poričem, I druge za kojima čeznem. Lako mogu ugledati šta je šta kada posmatram svoje burne Re-akcije na druge ljude- projekcije mog unutrašnjeg sveta.
Ono šta u tebi najviše mrzim je ono šta u sebi najviše poričem; to što u tebi najviše volim je sve za čime čeznem. Kada pravilno koristim ogledalo našeg odnosa lako upravljam svojim razvitkom. Čim potvrdim ono što poričem lakše krećem ka onome o čemu čeznem-
kada ove projekcije pounutrimo prestajemo da reagujemo na tuđe akcije, na koje umesto, dajemo precizne odgovore. To je moguće, prvi korak na putu samospoznaje. koliko smo umešniji na tom putu.. utoliko više će ono šta najviše volimo 'automatski' biti tu, dok ono najmrskije počinje da otpada I nestaje.
to međutim nije baš lagana šetnja parkom- delovaće kao da me ljudi oko mene povređuju; to zapravo otkrivam svoje slabosti, senke I strahove. ili će izgledati kao da mnoge ljude oko sebe povređujem, ustvari dobijaju priliku da otkriju svoje slabosti, senke I strahove.
možda će izgledati da se čitav svet urotio protiv nas, iako je to prilika da uvidimo sopstvenu snagu da izađemo na kraj sa ma kakvim preprekama, prilika da izoštrimo svoja čula, iskažemo sposobnosti I damo odgovor na pitanje: biti ili ne biti
- da li je Život najvažnija stvar na svetu?
ako se dvoumite JESTE. Show must go on, a mi kako poželimo.
Mnoštvo je 'znakova na putu' oko nas, ukoliko želimo da ih vidimo, očima britke inteligencije momenta umesto kroz glupost sopstvenih predubeđenja I automatskih vraćanja na stare scenarije. kao što đak pada razred sve dok ne dosegne uslove potrebne za naredni nivo, tako se I naša lekcija (dati scenario) ponavlja over&over again sve dok ne prepoznamo šta je to što činimo uvek na isti način što kreira dati scenario, isključimo reagovanje I promenimo odgovor.
davati precizne odgovore na (ljude I) situacije u kojima sudelujemo znači
biti odgovoran za sopstveni život.
što smo više razgradili sopstvene uslovljenosti, utoliko smo više odgovorni. odgovornost nam dakle ne stiže kroz neku važnu funkcionersku poziciju, sa godinama, time što smo vaspitač u školi, ili... (fill the blank______)- to su samo neke od uloga u kojima imamo pretpostavku da u njima 'treba biti odgovoran' ili 'je velika odgovornost', ali to ne znači-samo po sebi- da se u tim ulogama tako I vladamo. čak može biti da neko dete bude ODGOVORnije od nekog odraslog, bez obzira na ulogu I situaciju, samo zato jer su prozori njegovog opažanja čistiji. stoga,
odgovornost ima sve veze sa jasnim opažanjem stvarnosti- razlučivanja šta zaista jeste prisutno a šta je samo projekcija naše unutrašnje drame;pitanje je momenta I može I mora da se uvežbava, kada želimo što brže da prelazimo na nove I izazovnije Životne lekcije.
..i stare rane koje vrište da ih otkrijem na svetlost dana kako bi se zalečile.
Postoje stvari koje poričem, I druge za kojima čeznem. Lako mogu ugledati šta je šta kada posmatram svoje burne Re-akcije na druge ljude- projekcije mog unutrašnjeg sveta.
Ono šta u tebi najviše mrzim je ono šta u sebi najviše poričem; to što u tebi najviše volim je sve za čime čeznem. Kada pravilno koristim ogledalo našeg odnosa lako upravljam svojim razvitkom. Čim potvrdim ono što poričem lakše krećem ka onome o čemu čeznem-
kada ove projekcije pounutrimo prestajemo da reagujemo na tuđe akcije, na koje umesto, dajemo precizne odgovore. To je moguće, prvi korak na putu samospoznaje. koliko smo umešniji na tom putu.. utoliko više će ono šta najviše volimo 'automatski' biti tu, dok ono najmrskije počinje da otpada I nestaje.
to međutim nije baš lagana šetnja parkom- delovaće kao da me ljudi oko mene povređuju; to zapravo otkrivam svoje slabosti, senke I strahove. ili će izgledati kao da mnoge ljude oko sebe povređujem, ustvari dobijaju priliku da otkriju svoje slabosti, senke I strahove.
možda će izgledati da se čitav svet urotio protiv nas, iako je to prilika da uvidimo sopstvenu snagu da izađemo na kraj sa ma kakvim preprekama, prilika da izoštrimo svoja čula, iskažemo sposobnosti I damo odgovor na pitanje: biti ili ne biti
- da li je Život najvažnija stvar na svetu?
ako se dvoumite JESTE. Show must go on, a mi kako poželimo.
Mnoštvo je 'znakova na putu' oko nas, ukoliko želimo da ih vidimo, očima britke inteligencije momenta umesto kroz glupost sopstvenih predubeđenja I automatskih vraćanja na stare scenarije. kao što đak pada razred sve dok ne dosegne uslove potrebne za naredni nivo, tako se I naša lekcija (dati scenario) ponavlja over&over again sve dok ne prepoznamo šta je to što činimo uvek na isti način što kreira dati scenario, isključimo reagovanje I promenimo odgovor.
davati precizne odgovore na (ljude I) situacije u kojima sudelujemo znači
biti odgovoran za sopstveni život.
što smo više razgradili sopstvene uslovljenosti, utoliko smo više odgovorni. odgovornost nam dakle ne stiže kroz neku važnu funkcionersku poziciju, sa godinama, time što smo vaspitač u školi, ili... (fill the blank______)- to su samo neke od uloga u kojima imamo pretpostavku da u njima 'treba biti odgovoran' ili 'je velika odgovornost', ali to ne znači-samo po sebi- da se u tim ulogama tako I vladamo. čak može biti da neko dete bude ODGOVORnije od nekog odraslog, bez obzira na ulogu I situaciju, samo zato jer su prozori njegovog opažanja čistiji. stoga,
odgovornost ima sve veze sa jasnim opažanjem stvarnosti- razlučivanja šta zaista jeste prisutno a šta je samo projekcija naše unutrašnje drame;pitanje je momenta I može I mora da se uvežbava, kada želimo što brže da prelazimo na nove I izazovnije Životne lekcije.
Нема коментара:
Постави коментар