Misliša: Zrela ljubav I sposobnost da volimo1

Celovito biće

“Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi” Duško Radović

Šta je Radović hteo da nam poruči..,šta znači Umeti Voleti, zar to nije nešto što svako od nas prirodno radi spontano? Mada je naša suština ljubav, I možda postoji “5 jezika ljubavi”.., mnogi se (ne-zdravi) odnosi u kojima razmenjujemo sebe sa okolinom neopravdano deklarišu kao ljubav. To stoga jer treba prvo pamtiti sebe..

Zrela ljubav je čin koji potpomaže sopstveni, ali I razvoj druge osobe.

Da bi kročili na put ozdravljenja, neophodno je prepoznati nezdrave obrasce bivanja I naučiti da ih zamenimo za one zdravije, kako bismo razvili umeće da volimo- sebe I svoje okruženje. Ukoliko smo umešniji u ljubavi prema sebi, svetu I drugima, utoliko smo I uspešniji i zadovoljniji.

Sve naše eksterne veze sa ljudima odražavaju vezu koju imamo sami sa sobom iliti izvorom, univerzumom.., I pokazuju nam da li smo I u kojoj meri sposobni da volimo. Korisno je napomenuti da u svim delanjima, čak I kada izgleda da je u pitanju akt mržnje, ljudi rade ono što rade najbolje kako umeju vođeni željom da ispolje, ostvare I dosegnu ljubav, ili makar, preciznije rečeno- ono sto shvataju da ljubav jeste. Ukoliko je više osuđivanja I kategorizacije sebe, ljudi, pojava I situacija, utoliko je manja sposobnost da doživimo I prihvatimo sebe I sve oko sebe u svojoj celovitosti. Unutrašnji konflikt se odigrava kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina.(to jest, smo upleteni u dualnost.)

Ljubav se odnosi na celinu,stoga celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi. Veći akcenat na polarizaciji opisuje distorziju istinske ljubavi, što vodi tome da se drugi više vide kao predmeti a u manjoj meri doživljavaju kao ličnosti. Empatija je delimična kako se javlja samo prema slicnim sebi, onome što smo označili kao lepo dobro, lično nama ugodno itd., dok su odnosi koje tad gradimo haotični, stalno na klackalici suprotstavljenih osećanja. Personifikacija se javlja kao iskustveni realitet individue uronjene u svesnost, dok je u svetu natopljenim strahom_ samo puka stilska figura.

Stabilna psiha omoguvćava nam zdrave unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, situacija I stvarnosti uopšte, koje su nezavisne od externih događaja. Ona opisuje odustvo straha od gubitka_ posla, ljubavi, prijatelja,pa I identiteta_dakle čega god, kao I prihvatanje istog kada do njega dođe. To znači dozvoliti da nas novo iskustvo promeni, kakvo god ono bilo, umesto grčevitog nastojanja da se opiremo stvarnosti sa željom da bude drugačija nego što jeste. Mada je svaka postojeca želja, pa I ta da nesto bude drugačije nego što jeste, legitimna, neophodno je shvatanje da jedino prihvatanjem svega šta jeste otvaramo vrata nesmetanom toku promene. Drugim rečima, Dopusti da (ti) se desi ono šta jeste.

Investicije u nerealne slike sebe (,drugih, sveta, I stvarnosti) osuđene su na propast kako ne mogu zaista zameniti fundamentalnu sigurnost, koja je je prisutna kada smo uronjeni u ljubav I poniznost* a proizilazi iz doživljene spoznaje da je samo promena konstantna, da sve neizbežno teče, transformiše se I prolazi. (*nasuprot unutrašnjim podelama, I grandioznosti koja prekriva osećaje bezpomoćnosti.itd; dobra predstava nestabilne psihe je opisana u should I stay or sholud I go pesmi.)

Da bismo bolje razumeli sopstvena stanja, potrebe, namere I motive uspostavljamo intiman odnos sa sobom. Korisno je ovladati I umećem opraštanja kako bismo prvenstveno mogli da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa svim vrlinama i manama. Radi jasnijeg sagledavanja svih unutrašnjih konflikata, manifestujemo ih u svet oko sebe. Primetićemo možda dva suprotna tipa ličnosti>npr. Ljude koji bivaju, I uglavnom su okrenuti unutrašnjem usklađivanju, znaju kako da se opuste I uspore tempo, da se igraju I budu fleksibilni, prijemčljivi. I ljude koji čine, I više su orjentisani na akciju, rizik, preduzimljiviji su I otvoreniji za novotarije. Ovo je externa reprezentacija dve unutrašnje struje u svakom od nas, čija je ravnoteža I skladno funkcionisanje imperativ za kretanje napred.

U praksi, to znači da što više prepoznajemo sebe u jednom od dva opisa, to je potrebnije da razvijamo odlike onog drugog: neki radoholičar morao
bi učiti da se opusti I uspori tempo. I obrnuto.

Narušena ravnoteža stvara podeljenosti I poteškoće koje se isprečuju na putu zdravog I sveobuhvatnog načina življenja.