Odlike pozitivnog roditeljstva2

prvi deo
Radi sprovođenja pozitivnog roditeljstva, potrebno je Kazne u vidu lekcija i pretnji zameniti sprovođenjem Posledica uz Empatiju. Pažljivo izveden, ovaj pristup neće biti destruktivan po detetovu sliku o sebi, poput kažnjavanja „jer nisi bio dobar“ i tačka. Dete uči direktno iz sopstvenog iskustva: ovo je posledica mog dela..da li mi se sviđa? Ne. U redu, onda neću ponavljati isto delo. Kako to izgleda?

* Tinejdžer je rešio da šutira loptu u okviru stambenog bloka umesto da ode na fudbalski teren. Desilo se da je lopta završila u komšijnom stanu, proletevši pravo kroz zatvoren prozor. Lekcije i pretnje komšije, i/ili roditelja u vidu besne dreke,kao i/ili nametanje kontorle u vidu oduzimanja lopte na neodređeno vreme, zabrane izlaska i slično, doprineće stvarima koje zapravo želimo da izbegnemo: dete će se učvrstiti u stanju buntovnika (jer je „napadnuto“), biće u otporu prema autoritetu („ Ćale mi je tri sata držao pridiku“..), gledaće da sledeći put što pre šmugne „da ga ne uhvate“ tj učvrstiće se u ne preuzimanju odgovornosti za svoje postupke, kako mu takva mogućnost zapravo nije ni pružena. Lekcije i pretnje okrenute su podvlačenju šta i kako nije u redu sa ponašanjem deteta, dok Sprovođenje posledica na empatičan način, detetu daju do znanja da svakom može da se desi neki propust i  nezgoda, a podvlači šta ono može da učini da popravi stvari. (posledica je da će učestvovati svojim vremenom radom i/ili džeparcem u nameštanju novog prozora; dalje može da izvede zaključak: sledeću put, ako želi da izbegne mogućnost takve posledice, prošetaće se do najbližeg fudbalskog terena..)

** Isti je princip i kada mlađe dete recimo uporno kući iz parka dolazi nakon za to predviđenog vremena: ako će ono„istrpetil“ lekciju na temu kašnjenja, koja će potencijalno samo povećati otpor kod njega, kašnjenje će se nastavljati kako nema sprovođenja posledice koju bi ono želelo da izbegne, a koja će ga na neutralan način podstaći da koriguje svoje delanje ukoliko želi za sebe pozitivan ishod;  ( takođe, pokušaji nametanja kontrole,npr. zabranom da nakon kašnjena par dana ne može ići napolje, opet neće dugoročno rešiti situaciju- čim dete bude „slobodno da izađe“po isteku kazne, kako nije naučilo 'zašto-doći-kući-na-vreme', situacija će se vrlo verovatno ponoviti)_stoga bi primer empatične posledice bio recimo: „znam da voliš da provodiš vreme napolju u igri sa drugarima i želiš da ostaneš što duže. U ovoj kući se večera od 6.30-7.30h; da li bi zaista radije propustio večeru ako dodješ kasno?“ Ono sad ima priliku da promisli svoje akcije i odluči.
Značajna je razlika između nametanja kontrole, i određivanja jasnog kućnog pravila, nijanse u pristupu daju razlicit rezultat:

U prvom slučaju detetu je onemogućeno da napravi izbor, ukidanjem slobode pojačava se njegov bunt,  uči se da je sila rešenje( i da je roditelj zapravo nemoćan), dok je u podtekstu izraženo nepoverenje roditelja u detetovu sposobnost samodiscipline i samoupravljanja (odakle se dete uverava u ideju koja je štetna za njega, jer podstiče pad samopouzdanja :   “ako neko drugi mora da me kontroliše, ja nisam u stanju da kontorlišem sopstveno ponašanje“)

U drugom slučaju dete na raspolaganju ima izbor, i mogućnost da promisli koje bi ponašanje za njega bilo blagorodnije, dok je u podtekstu izraženo Poverenje roditelja u detetovu sposobnost samodiscipline i samoupravljanja, i jasnoća da osoba jedino može i mora da kontroliše sebe, a ne druge. (roditelj kontroliše samo svoje ponašanje tj kada će poslužiti večeru) Izvesno je da dete neće odustati od večere radi pola sata duže igre, kako za njega jeste blagotvorno da jede. Pružanje izbora detetu jeste pružanje mogućnosti pa i da pogreši, sad dok je mlađe kada situacije sa sobom ne nose preveliku cenu. Podržavamo dete od malena da misli svojom glavom kako bi naučilo da uvidi moguće posledice svojih izbora (ulazak tinejdžera u auto sa početka priče je ogromna cena za iskustvo 'pokušaj-greška' ako dođe do sudara, jel).

Da bi osigurali detetovu težnju za slobodom potrebno je stalno mu pružati mogućnost izbora (bez obzira na njegove mlade godine).

*** U slučaju trogodišnjaka koji je u parku sa roditeljima, opet nikakve koristi od rasprave i objašnjavanja zašto sad treba krenuti kući (ili ucene poput 'odoh ja a ti ostani sam'; mada primetim da se sve manje dece novih generacija kači na ovakav manevar, pa roditelji ostanu zatečeni sa nemuštom nedoumicom ' i šta ću sad' kada dete bezbrižno ostane gde je i bilo.) Roditelj  zna kada je potrebno krenuti kući a trogodišnjaku je dovoljno rećI „ želiš li da krenemo sad ili za 5 minuta?“  Ono će moguće izabrati opciju „za 5 minuta“ a vi možete živeti sa tim. Razlika: dete je dobilo mogućnost da bira, učestvovalo je u odluci i nije bilo primoravano (neće se stvarati Otpor!).  Buntovništvo je negativno ispoljavanje težnje za slobodom, jer potiče sa mesta Opiranja nedostatku izbora.

Komunikacija sa i vera u sopstveno vođstvo i unutrašnji kompas, imaju sve veze sa Prepuštanjem, i stoga je učvršćivanje otpora (buntovnika) u detetu, pristup koji je destruktivan i ne doprinosi očuvanju detetove usklađnosti sa svojim Sopstvom!
Empatično sprovođenje posledica traži razboritost, mudrost i smirenost u delanju roditelja a pruža sve veću lakoću u vaspitanju deteta kako ono odrasta (suprotno ideji da je 'malo dete mala briga a veliko velika'). Tada ono uči iz Posledica svojih dela dok nametanje kontrole i lekcije stvaraju odnos 'roditelj protiv deteta'. Iz istog razloga posledice sprovodimo uz empatiju a ne sa besom. Benefit je da se od malih nogu uče uzroku i posledici a štetno je uskratiti im priliku da iskustveno dođu do razumevanja.

Šta sve dakle možemo učiniti da bismo pomogli detetu da izgradi pozitivne koncepte o sebi? (treci deo)

ako vec niste, procitajte ovde I prvi deo