odgovoran za sopstveni život

Drugi ljudi nisu ti koji me uznemiravaju- uznemirava me moj smećem pretrpan um
..i stare rane koje vrište da ih otkrijem na svetlost dana kako bi se zalečile.
Postoje stvari koje poričem, I druge za kojima čeznem. Lako mogu ugledati šta je šta kada posmatram svoje burne Re-akcije na druge ljude- projekcije mog unutrašnjeg sveta.

Ono šta u tebi najviše mrzim je ono  šta u sebi najviše poričem; to što u tebi najviše volim je sve za čime čeznem. Kada pravilno koristim ogledalo našeg odnosa lako upravljam svojim razvitkom. Čim potvrdim ono što poričem lakše krećem ka onome o čemu čeznem-

 kada ove projekcije pounutrimo prestajemo da reagujemo na tuđe akcije, na koje umesto, dajemo precizne odgovore. To je moguće, prvi korak na putu samospoznaje. koliko smo umešniji na tom putu.. utoliko više će ono šta najviše volimo 'automatski' biti tu, dok ono najmrskije počinje da otpada I nestaje.

to međutim nije baš lagana šetnja parkom- delovaće kao da me ljudi oko mene povređuju; to zapravo otkrivam svoje slabosti, senke I strahove. ili će izgledati kao da mnoge ljude oko sebe povređujem, ustvari dobijaju priliku da otkriju svoje slabosti, senke I strahove.
možda će izgledati da se čitav svet urotio protiv nas, iako je to prilika da uvidimo sopstvenu snagu da izađemo na kraj sa ma kakvim preprekama, prilika da izoštrimo svoja čula, iskažemo sposobnosti I damo odgovor na pitanje: biti ili ne biti
- da li je Život najvažnija stvar na svetu?

ako se dvoumite JESTE. Show must go on, a mi kako poželimo.
 Mnoštvo je 'znakova na putu' oko nas, ukoliko želimo da ih vidimo, očima britke inteligencije momenta umesto kroz glupost sopstvenih predubeđenja I automatskih vraćanja na stare scenarije. kao što đak pada razred sve dok ne dosegne uslove potrebne za naredni nivo, tako se I naša lekcija (dati scenario) ponavlja over&over again sve dok ne prepoznamo šta je to što činimo uvek na isti način što kreira dati scenario, isključimo reagovanje I promenimo odgovor.

davati precizne odgovore na (ljude I) situacije u kojima sudelujemo znači
biti odgovoran za sopstveni život.
što smo više razgradili sopstvene uslovljenosti, utoliko smo više odgovorni. odgovornost nam dakle ne stiže kroz neku važnu funkcionersku poziciju, sa godinama, time što smo vaspitač u školi, ili... (fill the blank______)- to su samo neke od uloga u kojima imamo pretpostavku da u njima 'treba biti odgovoran' ili 'je velika odgovornost', ali to ne znači-samo po sebi- da se u tim ulogama tako I vladamo. čak može biti da neko dete bude ODGOVORnije od nekog odraslog, bez obzira na ulogu I situaciju, samo zato jer su prozori njegovog opažanja čistiji. stoga,

odgovornost ima sve veze sa jasnim opažanjem stvarnosti- razlučivanja šta zaista jeste prisutno a šta je samo projekcija naše unutrašnje drame;pitanje je momenta I može I mora da se uvežbava, kada želimo što brže da prelazimo na nove I izazovnije Životne lekcije.

Zrela ljubav I sposobnost da volimo 2

Odluka I Razvoj

Naš kapacitet za ljubav raste I razvija se u meri u kojoj mi rastemo I razvijamo se. Dolazimo na ovaj svet kao čista emocija, energija u pokretu, a zatim se tokom odrastanja krećemo kroz različite faze razvoja I neretko na tom putu blokiramo svoju energiju, usled čega u nama nastaju podele I unutrašnji konflikti. Tad može izgledati kao da nam se život usložnjava kako fizički napredujemo od detinjstva ka adolescenciji I zrelom dobu. Na poteškoce nailazimo kada emotivni, psihicki mentalni I duhovni razvoj nisu tempom usklađeni sa fizičkim, što je veoma čest slučaj. Dosta ljudi živi na način koji je primereniji adolescentskom dobu, zato jer mehanizmi koji se odigravaju nisu prepoznati I prevaziđeni.

Prvi korak ka implementiranju promena je da postanemo svesni onoga što ne funkcionise da bismo probleme mogli jasno sagledati I potom razrešiti. Korišćenje lakših rešenja dovodi do stagnacije i zastoja u razvoju. (otud izreka „preko preče naokolo bliže“) .

Potreba za razvojem se negira kada nema istinske posvećenosti.

Primer večitog adolescenta je opisan na slučaju vetropira Petar Pan..nezrelo doba ukljucuje Površnost u odnosima, ili strategije „od svega po malo“ kada zatičemo sebe rasplinute istovremeno na 10 projekata od kojih ćemo možda 1 realizovati u celosti. ili recimo mehanizam ne razmišljanja/ne suočavanja, prikazan u čuvenoj rečenici Skarlet o Hare „misliću o tome sutra“

Pristup u kome postoji unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako, I samo tako, (komformizam),- stvara podeljenost koja  se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju određeni napor. Tada je promena prepoznata kao ono što “bi bilo dobro učiniti”ali se ne događa ili se ona ostvaruje u nijansama. Tu se odigrava mi želimo a da li smo zapravo voljni da se krećemo ka tome, I stoga je korisno između ostalog, redefinisati pojmove (tipa, napor je naš uloženi rad, a kada rad izjednačimo sa pojmom igra, umnogome olakšavamo sebi itd), I preispitati prioritete..

Umešnost donošenja Odluka I rešenost da ih se dosledno držimo jer nam donose boljitak I razvoj,  zahteva usmeravanje psihe. Birajući pismo ili glavu novčića, donosimo odluku uprkos postojanju “druge strane medalje“. Tako i pratiti svoj put znači napustiti sve druge. Izaći na kraj oprečnih osećanja omogućava individui sposobnost da „prelomi“, da se odredi i opredeli, i postupa u skladu sa tim opredeljenjem. U suprotnom, osoba naizgled ne zna šta zaista hoće. Kao što je Koeljo primetio u jednom svom delu, ljudi imaju tendenciju da biraju ovaj pa onaj put samo da bi dokazali da on nije za njih, umesto da idu jedinim kojim mogu nekuda da stignu. (_*a to je Put Srca; Misliša bi tu naravno pridodao I, ne znam čiju izreku, "pratite svoje Srce a budite sigurni da ste na put poveli I svoj Mozak" :))

To jest, tako da prate svoju esenciju .  

 A zapravo je razvoj beskrajan I nema krajnje destinacije na vidiku do koje treba stići, osim u kontekstu kada živimo nemir I moramo ponovo naći Jednostavnost.

Jednostavnost znači ostati u miru sa sobom. Život je jednostavan kada smo I mi takvi.

Uteha je da ‘svi putevi vode u Rim’, da najčesće možete promeniti pravac, I greške koristiti kao lekcije. Iskustva zvana Greške postoje samo posmatrano iz subjektivnije, ljudske perspektive..jedino pitanje je odlučujete li se za iste stare načine ponovo I ponovo. To je međutim izbor, koji se može činiti samo jedno određeno vreme.

Rešenost pak uključuje odsustvo strepnje (da li je izbor pravi), rizik I konzistentnost.

 U odnosu sa sobom, drugima, ili prema poslu, Nema istinske posvećenosti kada su na snazi mehanizmi potiskivanja emocija(bilo pozitivnih ili negativnih), mehanizmi površnosti i ne součavanja, suprotstavljena i ne izbalansirana osećanja,  ili najgrublje- kada smo nesvesni prisustva agresije pri ispoljavanju ljubavi. Što je dublja il’ da kazem intimnija veza sa samim sobom I više si ukorenjen u izvoru, otpuštanje ..bilo čega..ide lakše, samim tim I razmena u svim odnosima sa drugima je intenzivnija, prepoznaje se značaj I u malim stvarima to jest, šta više- da I nema malih I velikih stvari I poduhvata, ili kao na filmskom platnu glavnih I sporednih likova, I da su svi ljudi koje susrećemo u svom iskustvu podjednako važni, (bilo da ih srećemo jednom na trenutak ili su trajno deo našeg života..,) a istovremeno podjednako ne važni..prosto jesu. Celi. Jer smo I mi takvi.

Sazrevanje je celoživotni proces koji je utoliko efikasniji a manje bolan ukoliko smo spremniji da budemo svesno I aktivno posvećeni svom razvoju.

 Prvi deo _  Treći deo _